Зар морамо ићи?

Пре више месеци дат "вечерњим новостима", још увек актуелан интервју Николе Маловића, поводом романа "лутајући Бокељ":

Питање: У роману је јака нота критике модерног глобализма. А опет, ваљда нас је
то историја научила, није решење ни затварање у сопствене атаре. Куда онда?

Никола Маловић: Речи из вашег питања могу се друкчије пресложити. Целу ратну 1999. провео сам са супругом у Београду. Једне ноћи пуне колатерале, видео сам у жениним очима да она у мојим пак види да више не верујем у демократију. Историја ме научила да нас у атар није само затварало генерално српско необразовање, недопустива неукост, него и да смо намерно затварани. То данас видимо јасније, као судионици неверендинг серије актуелних догађања. Куда онда? Никуд. Зар морамо ићи? Јунак романа одабрао је, као и Одисеј с почетка његове приче, да живи тамо где се родио. Друго је питање да ли ће се савремени богови сложити с нашом одлуком да живимо на Итаци. Куда онда? - питање је за богове глобалне демократије.