Зли дуси

Из интервјуа Политици шездесеттрогодишњег пољског песника Адама Загајевског (АЗ):

- Одрастали сте у тврдом комунизму, а зреле године живите у транзицији, односно капитализму. Огромне промене за један живот, а за песника и есејисту као Ви, мноштво идеја…

АЗ: ... Једна од најважнијих ствари за мене сада јесте одбрана маште ... У комунизму је акценат стављан на одбрану истине. У ситуацији, пак, када друштво прелази у капитализам испоставља се да треба бранити мање ухватљиве ствари као што је духовни живот, као што је машта.

...

- Да ли се тоталитарни комунизам и тоталитарни капитализам срећу у једном правцу: неуважавању бога? У песмама из збирке „Антене” га тражите…

АЗ: Разлика је огромна јер је комунизам забрањивао Бога; у СССР, су, као што знамо, цркве претваране у музеје атеизма. Капитализам је, пак, у односу на бога равнодушан. Из тачке гледишта парадоксалности, својствене човеку, може се међутим рећи да је равнодушност чак већа опасност него активна борба са нечим.

Одмах пада на памет Откривења по Јовану (3.15-16), баш оне речи које преузе Фјодор Михајлович на почетку књиге из наслова овог текста:

Знам твоја дјела да нијеси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ!

Тако, будући млак, и нијеси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својијех.

Филм који се ишчекује

У времену када падају маске и зло се разоткрива, надати се филму који је описан оваквим речима у Дневнику представља праву малу радост ишчекивања:

Анђео утешитељ - Овај филм редитеља Милана Белегишанина и сценаристе Жељка Марковића, у продукцији РУВ РТВ Војводине освојио је Златну плакету за најбољи остварење у домаћој селекцији као и награду Удружења филмских уметника Србије”Јован Аћин” и награду ФИПРЕСЦИ Србија, такође за најбољи домаћи филм на Фестивалу.
. . .

Све је почело од једног мог текста објављеног у новосадском “Дневнику” у редовној недељној рубрици “Употреба живота”. Та репортажа под називом “Човек који је припитомио ласту” је објављена у јесен 2006. године. То је прича о једном човеку из Сурдука у Срему. Фоторепортер Слободан Шушњевић, чије ме фотографије, када их још једном погледам пре него што почнем да пишем, додатно инспиришу, и ја, затекли смо се у центру Сурдука. Био је пијачни дан, уобичајено живахан, људи, тезге...Негде са стране, поред неке ограде, сасвим случајно приметио сам једног необичног човека. Зрачио је истинском аутентичношћу. Био је окружен псима луталицама и помислио сам : то мора да је добар човек - каже сценариста награђеног филма Жељко Марковић. - Отпочели смо разговор и сазнао сам да се зове Бошко Дугачки, и да су пси о којима брине они које у околини оставе викендаши. Рекао ми је да воли све животиње и да је припитомио и једну ласту. Цела та прича се од речи до речи нашла у филму... А припитомити ласту је као ухватити је у лету, готово као припитомити инсекта. То је истинита прича која нам проширује поље свести и поставља питање шта ми знамо о животињама, животу, на крају о свету око себе.

. . .

(редитељ Милан Белегишанин) Режирати таквог старца, нешколованог свињара са 85 година, који има не само опаклију и мочугу , него има и начин размишљања свеца, била би греота. Он је сам за себе филм и са платна, када га гледате, зрачи топлином, мудрошћу и једноставношћу.