Милер: Још 1979. године, приликом доделе награде «Франц Кафка», рекли сте у свом говору: «Ја сам окренут ка лепоти, до које долазим трудећи се да уз помоћ форме стигнем до моје истине. Лепота је тако потресна и до ње се долази преко потресности.»
Хандке: Видите, у мојим говорима спомињао сам који пут моје планове, дакле, говорио сам програмски. Сада не бих више тако говорио. Други су били далеко више контрадикторни. Узмите, на пример, Брехта. Ако се упоредим са Брехтом, онда сам ја, како би у Аустрији казали, само «бура у чаши воде», дакле, сасвим «безазлен».
Милер: Опис лепога представља и данас ваш програм.
Хандке: Да, али оно што је - проблематично лепо. То мора да боли. Да ли ме разумете? Ако лепо не боли, онда можемо то да купимо. Човек треба да у ономе о чему ја пишем, осети постојање, егзистенцију, живот и смрт, пролазност и непролазност. Што је нешто лепше, дубље и истинитије, утолико је болније. Тако нас боли сазнање да мора да умремо, да једнога дана нећемо моћи да читамо, или да љубимо, или да тражимо гљиве у шуми.
Милер: У разговору за аустријски лист "News" на свој начин сте протумачили једну Брехтову реченицу: «Мајчино крило је још плодно и из њега он гмиже». Ви сте онда прокоментарисали: „Они који данас гмижу нису радикални десничари, већ «зелени» и то «типа савезног канцелара и министра за бомбардовање.» Мислили сте на Герхарда Шредера и Јошку Фишера.
Хандке: То сам урадио зато јер су медији Милошевића упоредили са Хитлером, те су говорили о «српским концентрационим логорима». Историја се, међутим, не понавља. Одвратне ствари увек попримају нове облике. Плодно мајчино крило не рађа увек исте људе. Данас су ужасне ствари упаковане у нежне, слатке и хуманитарне речи. Страва воли данас да непрестано употребљава реч «демократија» или лепу реч «зелено». Ово сам покушао да кажем у том разговору.
Хандке: Био сам ужаснут, разјарен, како се у медијима извештавало о његовој смрти. Морао сам да пазим, да се суздржим да мој притајени бес не изађе из мене. Довољно је да се присетим шта је, на пример, писао Ерик Фоторино. Он је у међувремену постао издавач «Монда». Фоторино се послужио цитатом португалског песника Фернанда Пешое. У књизи «Књига немира» овај Португалац каже: «Када би срце могло да мисли, оно би стало.» Закључак Фоторина: «Срце Слободана Милошевића мора да је почело да мисли у оном тренутку када је у затворској ћелији Хага престало да куца.» У том тренутку, помислио сам: употребити великог песника да би се пишало по лешу једног човека, то је најстрашније што може да се уради. Овакви људи, који воле да се представљају као пријатељи песништва, заправо су највећи непријатељи поезије.
Милер: Да, али...
Хандке: ...нема ту «али».
