Бити Србин

Четири године након претходних инцидената везана уз његово име, поново читамо да је Петер Хандке остао без додељене му награде:
Због неодобравања “просрпског држања у ратовима на Балкану” Петера Хандкеа, немачка фирма “Колбус” повукла је своје спонзорство награде “Кандид” 

Још једна неправда значајном писцу који несебично испољава симпатије према српском народу. Најмање што на овом блогу може да се учини је да се уз захвалност по трећи пут њему посвети запис.

По нашим медијима може се често чути како на Западу нико не гледа одакле је ко, да је то само наше предубеђење, ту су и пригодне исповести у којима чујемо да неко није имао проблема што се декларисао као Србин. Само, упитајмо се... Уколико се само због симпатија према једном народу постаје прокажен, како ли тек елите Запада гледају на припадника тог народа!?

Морал!?

Из данашње Политике:



Пошто је ове године – у јеку најтеже глобалне финансијске кризе од Другог светског рата – остварила баснословни профит од 35 милиона долара на дан, америчка банка Голдман Сакс је прво у годишњи платни фонд издвојила 16,7 милијарди долара. Задовољна пословним резултатима, утицајна америчка банка затим је одлучила да сваком запосленом за Божић подели и по бонус од 700.000 америчких долара! Банкарска незаситост изазива гађење, оценио је лондонски „Гардијан”. Као да није реч о истој планети, Програм УН за храну признао је јуче да нема 285 милиона долара, колико би у следећих шест месеци било неопходно да прехрани 10 милиона изнурених Етиопљана. Обележавајући 25 година од незапамћене глади 1984. године (када је помрло милион Етиопљана), влада у Адис Абеби заискала је јуче од међународне заједнице 174,9 милиона долара за куповину 159.410 тона хране. На листи жеља етиопског министра за пољопривреду и развој села Митику Касе нашло се јуче још и 11 тона појачане хране за неухрањену децу и жене и 45 милиона долара за остале потребе, пренео је Ројтерс. Рог Африке је поново на ивици хуманитарне катастрофе, процењује агенција за храну УН – ФАО.

Ова вест пре даје одговоре, него што поставља питања.

Дадаизам данас

Политика преноси детаље о магијском перформансу који сврстава у дадаизам:

СПАЉЕН НОВАЦ – Дадаисту Роберта Волфа премазују пепелом од правог швајцарског новца. Провокативни перформанс је изведен у Цириху а за циљ има да прикаже негодовање због економске кризе (Фото АФП)

Рецепт за препород

Александар Дугин даје једноставан и очигледан рецепт за препород:

К власти должны прийти патриоты, которые будут отстаивать интересы нашего государства на новом этапе. Это должны быть люди, стойкие к вирусам либерализма и западничества, не запятнанные предательством в 90-е годы. Если мы не пойдем на это, то любые программы по модернизации и спасению России не сработают.

У слободном преводу: "На власт морају доћи патриоте, које ће бранити интересе наше државе на новом нивоу. То морају бити људи отпорни на вирусе либерализма и западњаштва, неспутани издајом из деведесетих година. Уколико не кренемо тамо, никакви програми модернизације и спасења Русије неће успети."

На крају, занимљиво је послушати како ова мисао звучи када се промени назив земље са Русије на Србију, и последња деценија прошлог на прву деценију овог миленијума.

Jodo!

Алехандро Жодоровски (вероватно да је исправно Ходоровски) дао је интервју Политици.

Изузетни људи опстају на граници - са ње са најбоље види, али и лако пада. Вероватно најпријатније изненађање међу интервјуима у Политици у последњих неколико година.

Новинар: Шта је карактеристика Ваших (анти)хероја?

А.Ж.: На почетку је реч или о полуидиоту или инвалиду, о неком ко је ограничен и који, како се прича одвија, одраста, развија свест и постаје неко други. То називамо иницијаторским цртежом, што значи да ликови не остају исти све време, већ се развијају на менталном нивоу, постоји напредак и читалац постаје освешћенији. Моју уметност бих могао да назовем иницијаторском.

Зар морамо ићи?

Пре више месеци дат "вечерњим новостима", још увек актуелан интервју Николе Маловића, поводом романа "лутајући Бокељ":

Питање: У роману је јака нота критике модерног глобализма. А опет, ваљда нас је
то историја научила, није решење ни затварање у сопствене атаре. Куда онда?

Никола Маловић: Речи из вашег питања могу се друкчије пресложити. Целу ратну 1999. провео сам са супругом у Београду. Једне ноћи пуне колатерале, видео сам у жениним очима да она у мојим пак види да више не верујем у демократију. Историја ме научила да нас у атар није само затварало генерално српско необразовање, недопустива неукост, него и да смо намерно затварани. То данас видимо јасније, као судионици неверендинг серије актуелних догађања. Куда онда? Никуд. Зар морамо ићи? Јунак романа одабрао је, као и Одисеј с почетка његове приче, да живи тамо где се родио. Друго је питање да ли ће се савремени богови сложити с нашом одлуком да живимо на Итаци. Куда онда? - питање је за богове глобалне демократије.

Подмићивање

Бојан Јовановић у данашњој "Политици" пише о подмићивању и корупцији. Ево занимљивих детаља о томе како је нам ова пракса остала из времена под Турцима:

Давање поклона, пешкеша, службеницима од којих се очекује да изврше одређену услугу било је уобичајено у турско време. Такво понашање, својствено и другим апсолутним монархијама, условљено је чињеницом да држава није могла да финансира поједине области своје управе, па су услуге њених службеника на овај начин плаћали њени непосредни корисници. У том смислу ти поклони нису имали карактер корупције нити су били израз менталитета кварења друштва, јер о корупцији можемо говорити када су државни службеници редовно плаћени, а додатним поклонима остварују вишак зараде. Међутим, овакав систем плаћања је омогућавао да уместо законских принципа преовлада пракса произвољног одређења цене поменутих услуга. У тој произвољности доминирала је прагматичност која се претварала у обичај, правило и принцип па тиме постаје и обавеза која утиче и на формирање карактеристичне црте менталитета. Нешто од тих црта остало је живо и у данашњем односу према јавним службеницима.

Зли дуси

Из интервјуа Политици шездесеттрогодишњег пољског песника Адама Загајевског (АЗ):

- Одрастали сте у тврдом комунизму, а зреле године живите у транзицији, односно капитализму. Огромне промене за један живот, а за песника и есејисту као Ви, мноштво идеја…

АЗ: ... Једна од најважнијих ствари за мене сада јесте одбрана маште ... У комунизму је акценат стављан на одбрану истине. У ситуацији, пак, када друштво прелази у капитализам испоставља се да треба бранити мање ухватљиве ствари као што је духовни живот, као што је машта.

...

- Да ли се тоталитарни комунизам и тоталитарни капитализам срећу у једном правцу: неуважавању бога? У песмама из збирке „Антене” га тражите…

АЗ: Разлика је огромна јер је комунизам забрањивао Бога; у СССР, су, као што знамо, цркве претваране у музеје атеизма. Капитализам је, пак, у односу на бога равнодушан. Из тачке гледишта парадоксалности, својствене човеку, може се међутим рећи да је равнодушност чак већа опасност него активна борба са нечим.

Одмах пада на памет Откривења по Јовану (3.15-16), баш оне речи које преузе Фјодор Михајлович на почетку књиге из наслова овог текста:

Знам твоја дјела да нијеси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ!

Тако, будући млак, и нијеси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својијех.

Филм који се ишчекује

У времену када падају маске и зло се разоткрива, надати се филму који је описан оваквим речима у Дневнику представља праву малу радост ишчекивања:

Анђео утешитељ - Овај филм редитеља Милана Белегишанина и сценаристе Жељка Марковића, у продукцији РУВ РТВ Војводине освојио је Златну плакету за најбољи остварење у домаћој селекцији као и награду Удружења филмских уметника Србије”Јован Аћин” и награду ФИПРЕСЦИ Србија, такође за најбољи домаћи филм на Фестивалу.
. . .

Све је почело од једног мог текста објављеног у новосадском “Дневнику” у редовној недељној рубрици “Употреба живота”. Та репортажа под називом “Човек који је припитомио ласту” је објављена у јесен 2006. године. То је прича о једном човеку из Сурдука у Срему. Фоторепортер Слободан Шушњевић, чије ме фотографије, када их још једном погледам пре него што почнем да пишем, додатно инспиришу, и ја, затекли смо се у центру Сурдука. Био је пијачни дан, уобичајено живахан, људи, тезге...Негде са стране, поред неке ограде, сасвим случајно приметио сам једног необичног човека. Зрачио је истинском аутентичношћу. Био је окружен псима луталицама и помислио сам : то мора да је добар човек - каже сценариста награђеног филма Жељко Марковић. - Отпочели смо разговор и сазнао сам да се зове Бошко Дугачки, и да су пси о којима брине они које у околини оставе викендаши. Рекао ми је да воли све животиње и да је припитомио и једну ласту. Цела та прича се од речи до речи нашла у филму... А припитомити ласту је као ухватити је у лету, готово као припитомити инсекта. То је истинита прича која нам проширује поље свести и поставља питање шта ми знамо о животињама, животу, на крају о свету око себе.

. . .

(редитељ Милан Белегишанин) Режирати таквог старца, нешколованог свињара са 85 година, који има не само опаклију и мочугу , него има и начин размишљања свеца, била би греота. Он је сам за себе филм и са платна, када га гледате, зрачи топлином, мудрошћу и једноставношћу.

"Питао сам Џејн за Бизант, није знала" (Б.Џ. Штулић)

Поводом српског издања књиге "Повест иконе", Политика данас доноси интервју са Тањом Велманс.

О Византији:
ако бисте неког Француза замолили да Вам каже нешто о Египту, дуго би вам могао причати о тој теми, јер је о њој учио у школи. Али, о Византији, не би ништа знао.

О икони:
та универзална страна иконе долази из чињенице да су Византинци успели да пронађу естетику која ће бити у стању да, одржавајући људско, савлада апсолут. Питаћете ме одмах како им је то пошло за руком. Хм, много тога су урадили: дематеријализовали су црте лица, нос, уста врло су фини, истанчани, цртањем на златном фону, симболу божанског, небеске светлости, укинули су простор. И тако су, преко људских црта, трансценденцијом представили свет апсолута, надљудског.

Mondo Bizzaro

Тајмс преноси причу о шеснаестогодишњаку из Мериленда (САД) који је хтео да унајми плаћеног убицу који би се "постарао" за његову мајку и очуха. Две посестре нису биле на мети.

Like many middle-class, suburban American parents, Shannan and Joey Troiano worried about their son’s behaviour and his bad grades at high school. And like many wayward teenagers, Cory Ryder was grounded for weeks at a time, had a PlayStation confiscated and was banned from watching TV.

. . .

Police say that Cory offered the undercover officer his stepfather’s new pickup truck as payment for killing his parents. “Two bullets is all it takes,” he is alleged to have said.

Спонзори критике

Небојша Катић из недеље у недељу у Политици исписује поглед из далека према транзиционој збиљи. Премда је имао и значајнијих текстове од данашњег, прави афоризам духа времена налази се на крају текста (издвојио Читалац):

Критика капитализма у његовом најгорем облику, критика катастрофалне економске политике, потпуног васпитног, образовног, културног потонућа - листа је предугачка - у најбољем случају се оцењује као демодирано тлапање - у најгорем, као левичарска и антидемократска субверзија. За ту врсту критике спонзора нема, ни у земљи ни ван ње - када спонзора нема, сва је прилика, нема ни критике.

Интервју са Хандкеом

Изводи из интервјуа за Франкфунтер рундшау који је Петер Хандке дао Андреу Милеру. Интервју је постао познат због бритке оцене моралног лика домаће (?) драмске списатељице. Истакнуте делове текста обележио је Читалац.

Милер: Још 1979. године, приликом доделе награде «Франц Кафка», рекли сте у свом говору: «Ја сам окренут ка лепоти, до које долазим трудећи се да уз помоћ форме стигнем до моје истине. Лепота је тако потресна и до ње се долази преко потресности.»

Хандке: Видите, у мојим говорима спомињао сам који пут моје планове, дакле, говорио сам програмски. Сада не бих више тако говорио. Други су били далеко више контрадикторни. Узмите, на пример, Брехта. Ако се упоредим са Брехтом, онда сам ја, како би у Аустрији казали, само «бура у чаши воде», дакле, сасвим «безазлен».

Милер: Опис лепога представља и данас ваш програм.

Хандке: Да, али оно што је - проблематично лепо. То мора да боли. Да ли ме разумете? Ако лепо не боли, онда можемо то да купимо. Човек треба да у ономе о чему ја пишем, осети постојање, егзистенцију, живот и смрт, пролазност и непролазност. Што је нешто лепше, дубље и истинитије, утолико је болније. Тако нас боли сазнање да мора да умремо, да једнога дана нећемо моћи да читамо, или да љубимо, или да тражимо гљиве у шуми.

Милер: У разговору за аустријски лист "News" на свој начин сте протумачили једну Брехтову реченицу: «Мајчино крило је још плодно и из њега он гмиже». Ви сте онда прокоментарисали: „Они који данас гмижу нису радикални десничари, већ «зелени» и то «типа савезног канцелара и министра за бомбардовање.» Мислили сте на Герхарда Шредера и Јошку Фишера.

Хандке: То сам урадио зато јер су медији Милошевића упоредили са Хитлером, те су говорили о «српским концентрационим логорима». Историја се, међутим, не понавља. Одвратне ствари увек попримају нове облике. Плодно мајчино крило не рађа увек исте људе. Данас су ужасне ствари упаковане у нежне, слатке и хуманитарне речи. Страва воли данас да непрестано употребљава реч «демократија» или лепу реч «зелено». Ово сам покушао да кажем у том разговору.

Хандке: Био сам ужаснут, разјарен, како се у медијима извештавало о његовој смрти. Морао сам да пазим, да се суздржим да мој притајени бес не изађе из мене. Довољно је да се присетим шта је, на пример, писао Ерик Фоторино. Он је у међувремену постао издавач «Монда». Фоторино се послужио цитатом португалског песника Фернанда Пешое. У књизи «Књига немира» овај Португалац каже: «Када би срце могло да мисли, оно би стало.» Закључак Фоторина: «Срце Слободана Милошевића мора да је почело да мисли у оном тренутку када је у затворској ћелији Хага престало да куца.» У том тренутку, помислио сам: употребити великог песника да би се пишало по лешу једног човека, то је најстрашније што може да се уради. Овакви људи, који воле да се представљају као пријатељи песништва, заправо су највећи непријатељи поезије.

Милер: Да, али...

Хандке: ...нема ту «али».

Милер: Због чега ви верујете да је Гинтеру Грасу - што се продаја његових књига тиче - пре помогло него одмогло када је признао да је као младић служио у СС-јединици?

Хандке: На ово питање ви морате да одговорите

Милер: Грасов начин признања означили сте као «самоуверен», јер верује да само он има право. А окарактерисали сте га и као «срамоту за литературу».

Хандке: Тачно. Али ја сам некад гајио велике симпатије према њему. Са тридесет година Грас је био генијалан, а ја то никад нисам био. Велика је реткост да неко тако у лету уме да опише свет. Могло би да се каже да свет лети ка њему. После тога, међутим, он је тај свој први лет само понављао. А ово је горе него да је престао да пише. Он се никада није променио. Уметник је прави човек само када можемо, на основу његовог дела, да препознамо како живот пролази и мења се. Уметник мора да прође кроз три, четири мукотрпне промене. На примеру Гетеа ову појаву можемо добро да проучимо. Код Граса човек нема шта да студира. Благодарећи његовом брзом успеху у Немачкој, он је постао службена личност. После тога није ништа друго радио, већ је непрестано имитирао самог себе.

"Коње убијају, зар не?"

Пренето из 24 сата:

У борби за „ситроен” остао још 21 такмичар

Аутомобил из наградне игре „Идеа екстра” добиће последњи учесник који остане поред возила...

Неколико десетина људи од петка у девет сати сваког јутра се окупља око аутомобила „ситроен Ц4 купе” у хипермаркету „Идеа екстра” на Новом Београду. Од аутомобила се одвајају на свака три сата на по 10 минута како би отишли у тоалет, и у девет увече када се затвара хипермаркет. Они се заправо такмиче у издржљивости, јер последњи који остане поред аутомобила постаје његов власник.

"Када је дете било дете" (Петер Хандке)

Пре овогодишњег Васкрса:

Књижевник Петер Хандке и управник позоришта „Берлински ансамбл“ Клаус Пајман отпутоваће у суботу на Косово и становницима места Велика Хоча поклонити 50.000 евра. То је целокупан износ награде „Хајнрих Хајне“ коју је Хандке добио у фебруару. Награду „Хајнрих Хајне“ додељује град Диселдорф. Прошле године је жири тог града признање доделио Хандкеу за његово литерарно дело, али су уследиле расправе због пишчевих ставова о Србији. Након тога се родила иницијатива за алтернативну „Берлинску награду Хајнрих Хајне“, која је уручена Хандкеу, а новац је скупила група левичара и мировних активиста. Више од 500 донатора је прилозима у висини од 2,50 до 5.000 евра, обезбедило 50.000 евра. У саопштењу „Берлинског ансамбла“ наведено је да у Великој Хочи Срби живе углавном од социјалне помоћи и слабих приноса са уништених усева. Клаус Пајман је већ неколико деценија један од водећих редитеља на немачком говорном подручју. Био је 13 година директор Бургтеатра у Бечу, познат по провокативним представама, а од 2000. године води чувени Брехтов „Берлински ансамбл“.

Након овогодишњег Васкрса:

Хандке и Пајман су Србима у Великој Хочи предали у новцу и намирницама износ алтернативне берлинске награде „Хајнрих Хајне“, која је у фебруару уручена Хандкеу за његово књижевно дело.
...
„Волим Велику Хочу и зато желим да свој новац потрошим овде. Волим ову децу, овдашње вино и ракију и плаво небо“, рекао је Хандке праћен великим бројем страних и домаћих новинара испред једне од цркава.

О (аналогној) фотографији

Из интервјуа Миланке Тодић, историчарке уметности, поводом овогодишњег добијања награде „Лазар Трифуновић” и њене књиге „Фотографија и пропаганда, 1945–1958”. Објављено у данашњој Политици.

Златно доба фотографије је прошло. Она је била аналоган медиј. Бележила је референце из света чињеница и преносила их у медиј слике. Ту је она била успешна и, ево, на примерима из ове књиге, видимо да је конструисала идентитет једног времена, једног народа. Али фотографија какву ми данас познајемо више није фотографија, јер не подразумева исте принципе медија фотографије из времена када је откривена 1839. године. Фотографија је имала масовност. Дигитална слика нема негатив, није аналоган медиј.

Фотографија је завршила своју историјску мисију. Сада нам остаје да старији медиј преведемо у нови, дигитални медиј, који ће можда живети наредних 100 година, што значи да га морамо проучавати неким другим параметрима.

Романса дуга пет хиљада година

Премда су тек откривени остаци о којима пише данашњи "Блиц", те самим још неиспитани (уз сумњу да је коначно објашњење могуће), ипак је тешко одолети романтичном тумачењу из текста "Загрљени пет хиљада година":



Италијански археолози открили су скелете једног загрљеног пара, сахрањеног пре пет-шест хиљада година.

„Ово је јединствен случај,“ казала је Елена Меноти, која предводи тим на ископавањима једног неолитског налазишта у близини Мантове у северној Италији. У неолиту није негован обичај двоструког сахрањивања, а камоли двоје људи у загрљају – а они се заиста грле.“

Даље, у тексту се каже да су овај мушкарац и жена умрли врло млади јер су им зуби у готово нетакнутом стању.

Уводник Monde Diplomatique о интернету

У јануарском броју Monde Diplomatique у уводнику (и на француском) посвећеном слободи штампе, Ињасио Рамоне подсећа:

The internet is attractive, access to many sites is free, people can express their own opinions in their own way on blogs and it is easy to exchange ideas on everything under the sun. But this increase in freedom must be weighed against some contrary considerations.

...
a wide range of political opinions, yet the most popular sites are now controlled by the most powerful media groups. This means that, as always in the history of communications, whenever a new medium appears — from newspapers in 18th century to the independent radio stations of the 1970s and the internet today — it begins by extending the boundaries of free speech, only to be taken over and tamed by the money men.

Статистика

Текст Mind the gap (Paul Graham) прилично је јасна демонстрација прерастања менаџерства у филозофију, те стога не би био вредан посебног помена. Ипак, мало статистике (уз коментар) из фусноте су занимљиви:

• Проценат пролазности на универзитете у САД-у, поредећи приватне и државне школе
  [16] Some will say this amounts to the same thing, because the rich have better opportunities for education. That's a valid point. It is still possible, to a degree, to buy your kids' way into top colleges by sending them to private schools that in effect hack the college admissions process.According to a 2002 report by the National Center for Education Statistics, about 1.7% of American kids attend private, non-sectarian schools. At Princeton, 36% of the class of 2007 came from such schools. (Interestingly, the number at Harvard is significantly lower, about 28%.) Obviously this is a huge loophole. It does at least seem to be closing, not widening.Perhaps the designers of admissions processes should take a lesson from the example of computer security, and instead of just assuming that their system can't be hacked, measure the degree to which it is.
• Износи и однос плата најбоље и просечно плаћених занимања
  [3] According to a study by the Corporate Library, the median total compensation, including salary, bonus, stock grants, and the exercise of stock options, of S&P 500 CEOs in 2002 was $3.65 million. According to Sports Illustrated, the average NBA player's salary during the 2002-03 season was $4.54 million, and the average major league baseball player's salary at the start of the 2003 season was $2.56 million. According to the Bureau of Labor Statistics, the mean annual wage in the US in 2002 was $35,560.

"Proya"

Политика, 13.11.2006.
Филмска премијера у Чачку
Пародија на „Троју”
Филм „Proya” режирао гимназијалац Драган Ћирковић, а играју његови вршњаци