Бити Србин

Четири године након претходних инцидената везана уз његово име, поново читамо да је Петер Хандке остао без додељене му награде:
Због неодобравања “просрпског држања у ратовима на Балкану” Петера Хандкеа, немачка фирма “Колбус” повукла је своје спонзорство награде “Кандид” 

Још једна неправда значајном писцу који несебично испољава симпатије према српском народу. Најмање што на овом блогу може да се учини је да се уз захвалност по трећи пут њему посвети запис.

По нашим медијима може се често чути како на Западу нико не гледа одакле је ко, да је то само наше предубеђење, ту су и пригодне исповести у којима чујемо да неко није имао проблема што се декларисао као Србин. Само, упитајмо се... Уколико се само због симпатија према једном народу постаје прокажен, како ли тек елите Запада гледају на припадника тог народа!?

Интервју са Хандкеом

Изводи из интервјуа за Франкфунтер рундшау који је Петер Хандке дао Андреу Милеру. Интервју је постао познат због бритке оцене моралног лика домаће (?) драмске списатељице. Истакнуте делове текста обележио је Читалац.

Милер: Још 1979. године, приликом доделе награде «Франц Кафка», рекли сте у свом говору: «Ја сам окренут ка лепоти, до које долазим трудећи се да уз помоћ форме стигнем до моје истине. Лепота је тако потресна и до ње се долази преко потресности.»

Хандке: Видите, у мојим говорима спомињао сам који пут моје планове, дакле, говорио сам програмски. Сада не бих више тако говорио. Други су били далеко више контрадикторни. Узмите, на пример, Брехта. Ако се упоредим са Брехтом, онда сам ја, како би у Аустрији казали, само «бура у чаши воде», дакле, сасвим «безазлен».

Милер: Опис лепога представља и данас ваш програм.

Хандке: Да, али оно што је - проблематично лепо. То мора да боли. Да ли ме разумете? Ако лепо не боли, онда можемо то да купимо. Човек треба да у ономе о чему ја пишем, осети постојање, егзистенцију, живот и смрт, пролазност и непролазност. Што је нешто лепше, дубље и истинитије, утолико је болније. Тако нас боли сазнање да мора да умремо, да једнога дана нећемо моћи да читамо, или да љубимо, или да тражимо гљиве у шуми.

Милер: У разговору за аустријски лист "News" на свој начин сте протумачили једну Брехтову реченицу: «Мајчино крило је још плодно и из њега он гмиже». Ви сте онда прокоментарисали: „Они који данас гмижу нису радикални десничари, већ «зелени» и то «типа савезног канцелара и министра за бомбардовање.» Мислили сте на Герхарда Шредера и Јошку Фишера.

Хандке: То сам урадио зато јер су медији Милошевића упоредили са Хитлером, те су говорили о «српским концентрационим логорима». Историја се, међутим, не понавља. Одвратне ствари увек попримају нове облике. Плодно мајчино крило не рађа увек исте људе. Данас су ужасне ствари упаковане у нежне, слатке и хуманитарне речи. Страва воли данас да непрестано употребљава реч «демократија» или лепу реч «зелено». Ово сам покушао да кажем у том разговору.

Хандке: Био сам ужаснут, разјарен, како се у медијима извештавало о његовој смрти. Морао сам да пазим, да се суздржим да мој притајени бес не изађе из мене. Довољно је да се присетим шта је, на пример, писао Ерик Фоторино. Он је у међувремену постао издавач «Монда». Фоторино се послужио цитатом португалског песника Фернанда Пешое. У књизи «Књига немира» овај Португалац каже: «Када би срце могло да мисли, оно би стало.» Закључак Фоторина: «Срце Слободана Милошевића мора да је почело да мисли у оном тренутку када је у затворској ћелији Хага престало да куца.» У том тренутку, помислио сам: употребити великог песника да би се пишало по лешу једног човека, то је најстрашније што може да се уради. Овакви људи, који воле да се представљају као пријатељи песништва, заправо су највећи непријатељи поезије.

Милер: Да, али...

Хандке: ...нема ту «али».

Милер: Због чега ви верујете да је Гинтеру Грасу - што се продаја његових књига тиче - пре помогло него одмогло када је признао да је као младић служио у СС-јединици?

Хандке: На ово питање ви морате да одговорите

Милер: Грасов начин признања означили сте као «самоуверен», јер верује да само он има право. А окарактерисали сте га и као «срамоту за литературу».

Хандке: Тачно. Али ја сам некад гајио велике симпатије према њему. Са тридесет година Грас је био генијалан, а ја то никад нисам био. Велика је реткост да неко тако у лету уме да опише свет. Могло би да се каже да свет лети ка њему. После тога, међутим, он је тај свој први лет само понављао. А ово је горе него да је престао да пише. Он се никада није променио. Уметник је прави човек само када можемо, на основу његовог дела, да препознамо како живот пролази и мења се. Уметник мора да прође кроз три, четири мукотрпне промене. На примеру Гетеа ову појаву можемо добро да проучимо. Код Граса човек нема шта да студира. Благодарећи његовом брзом успеху у Немачкој, он је постао службена личност. После тога није ништа друго радио, већ је непрестано имитирао самог себе.

"Када је дете било дете" (Петер Хандке)

Пре овогодишњег Васкрса:

Књижевник Петер Хандке и управник позоришта „Берлински ансамбл“ Клаус Пајман отпутоваће у суботу на Косово и становницима места Велика Хоча поклонити 50.000 евра. То је целокупан износ награде „Хајнрих Хајне“ коју је Хандке добио у фебруару. Награду „Хајнрих Хајне“ додељује град Диселдорф. Прошле године је жири тог града признање доделио Хандкеу за његово литерарно дело, али су уследиле расправе због пишчевих ставова о Србији. Након тога се родила иницијатива за алтернативну „Берлинску награду Хајнрих Хајне“, која је уручена Хандкеу, а новац је скупила група левичара и мировних активиста. Више од 500 донатора је прилозима у висини од 2,50 до 5.000 евра, обезбедило 50.000 евра. У саопштењу „Берлинског ансамбла“ наведено је да у Великој Хочи Срби живе углавном од социјалне помоћи и слабих приноса са уништених усева. Клаус Пајман је већ неколико деценија један од водећих редитеља на немачком говорном подручју. Био је 13 година директор Бургтеатра у Бечу, познат по провокативним представама, а од 2000. године води чувени Брехтов „Берлински ансамбл“.

Након овогодишњег Васкрса:

Хандке и Пајман су Србима у Великој Хочи предали у новцу и намирницама износ алтернативне берлинске награде „Хајнрих Хајне“, која је у фебруару уручена Хандкеу за његово књижевно дело.
...
„Волим Велику Хочу и зато желим да свој новац потрошим овде. Волим ову децу, овдашње вино и ракију и плаво небо“, рекао је Хандке праћен великим бројем страних и домаћих новинара испред једне од цркава.